Икону треба да разумеју не само верници, већ и колекционари и љубитељи, пре свега као верски предмет. Само тако ће она моћи да се „отвори“ пред очима посматрача и у потпуности открије свој сакрални смисао, али и најскривеније разлоге сопствене уметничке идеје. Ако, пак, одузмемо икони њено примарно значење, теолошко и религиозно, она често може да делује сиромашно, монотоно у понављању тема, у хијератичним гестовима ликова. По својој суштини, икона жели да се стави у ванвременско стање управо зато што, позивајући се на древне слике и верно одражавајући архаичне наративе, на тај начин може да настави да нуди верницима њихову тауматургијску моћ и њихову светост.
Мариза Бјанко Фиорин
