ЈЕДНА ОД НАЈВАЖНИЈИХ КАРАКТЕРИСТИКА обреда Источњачке Православне цркве јесте култ икона или, како га неки стручњаци назиају, „теологија у боји“. Свети Сава, највећи црквени отац и светац Српске Цркве, установио је у XII веку слављење славе, обреда који постоји само у Српској Православној Цркви и који се и данас слави сваке године. Син великог српског владара Стефана Немање, Свети Сава се и данас слави као највећи српски светац.
У свакој српској кући, на једном важном месту, налази се икона свеца заштитника куће и испред ње свећа која непрестано гори. У њеној близини, најчешће на месту где стоје и друге иконе, налази се простор намењен молитви и свештенику када дође на освештење куће.
Слава се слави сваке године уз вршење посебне, Славске Литургије, током које се славски колач преноси од руке до руке, сече се и љуби, а потом се дели свим члановима породице. На тај начин породица захваљује свецу заштитнику куће за све земаљске плодове која је добила у току претходне године уз наду да ће је он и даље штитити од сваког зла.
На Славу свештеник освештава кућу светом водицом и благосиља жито у знак поштовања и сећања на мртве. На крају Службе свештеник сече славски хлеб и подижући га према икони, изговара: „Господе Боже, приносимо Ти ово у част и славу Светог….Његовим молитвама прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник“.
Како је крст симбол Хришћанства, тако су иконе типична карактеристика Православља, па тако у православним црквама и породицама можемо наћи више икона него крстова. Православни верници често око врата или у џепу носе малу икону, исто као што други Хришћани носе крст.
Углавном су то репродукције иконе која је најдража једној породици, иконе која тој породици припада већ дуго времена и која се наслеђује из генерације у генерацију или која је примљена од родитеља као умилостивљујући и благосиљајући дар.
Понекад се дешава да верник сȃм одабере своју икону. Обично је то лик свеца којег он осећа најближим себи у својим молитвама (било да је то на основу свог личног искуства или на основу породичне традиције) и којем се предаје. Неки монаси носе са собом диптих или триптих који се састоји од више икона и може се отварати и затварати тако да у тренутку молитве верници могу замислиити да се налазе у цркви испред иконостаса и олтара.
Сви претходно поменути предмети могу се назвати „икона“ и представљају једини обредни предмет којег православни верници носе свуда са собом и који им даје сигурност и веру да могу успети у свему што науме и што им се пре чинило неостваривим и који им помаже у тешким тренуцима када се осећају слабима и неодлучнима.
