Никада се живот једне заједнице не може речима исказати и свести само на једно време , али се кроз њен рад у прошлости и садашњост може ишчитавати. О нашој заједници и њеној историји бавили се други, као што ће се и у убудуће бавити. Ја бих прословио коју реч о њеном верском животу и о главним актерима тог живота.
У сваком народу па и у свакој заједници Црква је била и остала жила куцавица. Па је стога по мом скромном мишљењу и суду, кључну улогу у очувању верског и националног идентитета српскога народа у Аустроугарској, укључујући и нашу малу заједницу, одиграла СПЦ организована у оквиру Карловачке Митрополије. Њено оснивање темељи се на заслужено добијеним Привилегијама од стране цара Леополда I, манифестом од 21. августа 1690, 11. децембра 1690, 20. августа 1691 и 04. марта 1695 године, због посебног залагања српског народа у борби (нарочито против Турака) за Аустроугарску монархију. Оне су сачињавале правни основ за утемељење црквено-народне самоуправе регулишући на тај начин правни положај нашега народа у новој постојбини. Марија Терезија их је потврдила 1743. године.
Основни задатак СПЦ био је да у свом народу чува и очува свест о правослaвној вери и о националним коренима, а то се могло реализовати једино организованим путем кроз цркву и школу, а никако спонтано нити појединачним напорима.
Наравно да то није зависило само од једне стране. Стога је највећа мудрост нашег народа, посебно црквених великодостојника била, да успоставе и одрже уравнотежен однос према Царској власти у историјским околностима које су се често мењале, остајући истовремено, одани својој Цркви и свом роду.
То правило важило је и за нашу малу заједницу, чији је живот обогаћен посебним предностима а истовремено оптерећен разним потешкоћама.
Срећна је околност да су Грци за релативно кратко време после насељавања и доласком Срба у Трст добили дозволу од Царске милости у Бечу да подигну цркву и оснују заједницу. У подизању храма и враћању дуга Царици Марији Терези, Грцима су прискочили у помоћ и браћа Срби.
Несугласице међу православном браћом, које су наступиле око богослужбеног језика и свештенослужитеља, нису обесхрабриле наше људе, да истрају у борби за једнака права са браћом Грцима и да поштено раде. Велику помоћ и подршку у томе, како нам открива историчар Ђорђе Рајковић, имали су од стране карловачког Митрополита Павла Ненадовића, који је њихове интересе успешно затупао пред Царском влашћу. Вољом Царске Милости године 1757, потпали су заједно са Грцима, под јурисдикцију (духовну власт) Горњокарловачког Епископа Данила Јакшића при Српској Православној Цркви, која је деловала у оквиру Аустроугарске царевине под називом Карловачка Митрополија са седиштем у Сремским Карловцима. Овим и оваквим потезом Аустријска царска власт је заштитила своје интересе и потврдила раније дате привилегије српском народу.
Вредно је нагласити да се, ова знаменита црквена заједница (СПЦО „Св. Спиридон чудотворца “ у Трсту) од самог њеног настанка па до данас никада није одвојила из крила СПЦ, о којој су се духовно старали српски Епископи, међу њима најпознатији Лукијан Мушицки (познати српски писац и песник о коме, између осталог, сведочи и сачувани антимис са његовим именом) а у њој служили српски свештеници (њих око 60 по историји М.Пурковића) од којих најпознатији: Вићентије Ракић, Хралампије Мамула, Саватије Кнежевић, Нићифор Вукадиновић, као и чувени јерођакони: Викентије Љуштина, Герман Анђелић, и други ( њих око 13).
Као добри пастири поучавали су свој народ вери и љубави према Богу и своме роду а и честитом и поштеном раду учећи их истовремено да поштују своје суседе и све људе добре воље у граду, учећи томе својим примером.
Тршћански Срби данас
Најбројнији од новонасељених народа у град Трст, Срби, пристигли највећим делом из источне Србије у највећем броју после земљотреса у Фурланији и по распаду Југославије. Представљају у њему значајан фактор за његов живот и економски развој. Својим пристојним понашањем и честитим радом уживају заслужено поштовање од стране Tршћана. Вични у грађевинским и занатским пословима граде и обнављају град Трст са успехом. Уз њих и интелектуалци, иако у мањем броју, обогаћују слику о свом народу уграђујући себе и своје знање у нову средину.
Српска Православна Црквена Општина им помаже да се што лакше уклопе у нову средину и да очувају свој верски, националнии и културни идентитет. То чини на разне начине, између осталог: одржавањем редовних богослужења (посведневних, недељних и празничних), одржавањем часова веронауке, српског језика и историје за децу школског узраста (у три групе) при допунској школи, као и часова италијанског језика за одрасле и српског за Италијане и све заинтересоване. Настоји да кроз разне видове рада (фолклор, певање, дружења, литерарни рад, екскурзије) одржи везу са омладином. Наша заједница подржава сва друштва која улажу труд и помажу јој у очувању духовног, националног и културног наслеђа свог народа.
Поред редовних активности при нашој ЦО одржавају се разна предавања, изложбе, организују поклоничка путовања, концерти духовне, озбиљне и народне музике и друге културне активности које доприносе у очувању духовног, културног и националног идентитета и наравно интегрисању у нову средину.
Парох, протој.-ставр. Рашко Радовић
