Својим патентима из 1717. и 1719. године аустријски цар Карло VI прогласио је Трст слободном луком, и обдарио га разноврсним привилегијама. Под таквим околностима почели су се досељавати у Трст трговци из свих делова Европе. Те привилегије је још више проширила аустријска царица Марија Терезија својим значајним патентима од 9. јануара 1745. и 27. априла 1769. године.
Већ 1736. године срећемо, као сталне насељенике, у Трсту прве Србе-трговце који су се доселили из Херцеговине, Босне, Црне Горе и Далмације, а за њима врло брзо и из Срема, Баната и Лике. У исто време, када и први Срби, доселили су се у Трст и први Грци-трговци.
Повељом царице Марије Терезије од 20. фебруара 1751. године, чији се оригинал налази у поседу Српске православне црквене општине у Трсту (у наставку: СПЦО), дозвољено је Грцима оснивање верске заједнице и зидање грчког храма у Трсту. Са градњом храма почело се још исте 1751. године.
Тршћански Срби жељни да се у туђем свету моле Богу у православном храму одмах су се придружили једноверним Грцима и почели да их издашно новчано помажу за подизање храма. Зато у одбору за изградњу храма налазимо и двојицу Срба. Храм бива посвећен св. Спиридону Чудотворцу.
Већ 1756. године створена је заједничка грчко-српска црквена општина у Трсту. Први Статут, заједнички за Грке и Србе, донесен је на Скупштини братства 30. августа 1772. године, а одобрен од царице Марије Терезије 28. фебруара 1773. године.
Између Грка и Срба избио је неспоразум по питању свештеника и употребе језика на св. литургијама, јер је литургије служио само грчки свештеник. Срби су „стално туговали што немају српског свештеника“, који би служио на њима „познатом и милом језику“. Те несугласице окончане су царским рескриптом од 1. марта 1781. године, којим је решено да богослужења, у заједничком храму Св. Спиридона, треба наизменично да служе грчки и српски свештеник, на грчком и старословенском језику.
Грци, незадовољни овим рескриптом, напуштају заједницу са Србима на Велики Четвртак 1781. године. Дефинитивни разлаз је потврђен Декретом гувернера Трста, од 2. априла 1782. године. Од тада почиње одвојен црквени живот Грка и Срба у Трсту, али увек у братској слози и љубави.
Срби су задржали заједнички храм, исплатили Грке, и довршили његово украшавање. Тај заједнички храм подигнут је на нестабилном земљишту, где су раније биле солане, па се почео „љуљати“, „торњеви клатити“ и „пуцати зидови“, како говоре записи из тога времена. Због тога је одбор СПЦО одлучио да 1858. године сруши тај храм и подигне нови, садашњи, већи и лепши, на истом месту. Храм је срушен у пролеће 1861. године и одмах је отпочето са зидањем новог, садашњег, такође посвећеног Св. Спиридону Чудотворцу. Храм је завршен и освећен 1869. године.
Већ 1. септембра 1793. године, на Скупштини братства, Срби су изгласали својa новa Правила-Статут који се незнатно разликује од заједничког Статута са Грцима из 1773. године. Правила-Статут је носио назив „Установљенија и Правила Нацие и братства Илирическаго утврждена года 1748 у граду и пристанишчу слободнаго Тријеста“ или према Вуковом преводу „Установе и Правила народа и братства српског у граду и слободној луци Трста“. Правила-Статут је одобрио 1793. године, цар Фрањо II и важио је све до 1929. године односно 1950, када је заиста превазиђен и када је морало да се пође у корак са духом времена, како пише историчар др. М. Пурковић.
У Нетуну, дана 20. јула 1925. године, потписан је „Споразум о Српско-православној црквеној општини“ између Краљевине Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), коме су претходили други споразуми (у Риму од 27. јануара 1924. и 2. јула 1924. године). Према Споразуму у Нетуну (у наставку: Нетунска Конвенција) стављен је ван снаге Статут из 1793. године, СПЦО је изгубила српски и православни карактер, јер се истој у члану 2 даје „карактер народне српско-хрватско-словеначке верске установе“. Право контроле пренесено је са Краљевине Италије на Краљевину СХС (члан 2).
На основу чл. 5 Нетунске конвенције, а на позив југословенског краљевског конзулата у Трсту (број 701 од 28. новембра 1928. и број 56 од 12. децембра 1928.) „израдио“ је ненадлежно одбор Црквене општине, на својој седници дана 12. децембра 1928. нова Правила-Статут, уместо да га је изгласала Скупштина братства. Та нова Правила ( „Правила Српско-православне општине св. Спиридона у Трсту“) одобрена су 22. априла 1929. године (пов. бр. 3352), од председника Министарског савета и министра Иностраних послова Краљевине Југославије и благословена од Св. Архијерејског Синода Српске православне цркве (Син. бр. 675/Зап. 473 од 11. априла 1929). У члану 2 тих правила поново се потврђује југословенски карактер Српске црквене општине: «Српско православна општина у Трсту и њене установе имају карактер српско-хрватско-словеначке народне установе». На основу Нетунске конвенције и тих Правила право контроле над Општином пренето је са Краљевине Италије на Краљевину Југославију. Седницама одбора присуствовао је, понекад, југословенски конзул или његов изасланик као «повереник краљевске владе», преко кога је Краљевина Југославија извршавала своје право контроле, услед чега је српској црквеној општини дефакто ускраћена аутономија. Да је аутономија ускраћена потврдило се и тиме што је 12.12.1928. године Одбор Црквене Општине ненадлежно усвојио нови Статут, уместо једино надлежне Скупштине братства, како је то Ктиторским Статутом прописано. Тим Статутом се управљало СПЦО све до избијања Другог светског рата.
Точак историје који је нарочито током двадесетог века тутњао светом за собом је остављао дубоке промене читавом Европом. Вртлог светских и европских збивања није заобилазио ни СПЦО Св. Спиридона Чудотворца у Трсту
Пошто «Нетунска конвенција» никада није нотификована од стране Краљевине Италије, након избијања Другог светског рата 6. априла 1941. године то је дало основа Италији да именује свог Комесара који је управљао Црквеном општином до краја Другог светског рата. Уласком југословенских комуниста у Трст долази до промене.
Ови за свог комесара постављају Велимира Ђерасимовића, дугогодишњег учитеља у Трсту. То време је упамћено као једно од најтежих у историји СПЦО. Југословенски комунисти, познати као непријатељи Српске православне цркве 1944. године ликвидирају пароха Петра Војиновића и његову супругу попадију Милку.
Променом политичких прилика и одласком партизана из Трста СПЦО на Скупштини братства, 10. октобра 1948. године заузет је став да је Статут из 1793. године застарео, а онај из 1928. неприхватљив и неважећи за братство црквене општине. Због тога је Скупштина братства приступила изменама и допунама Статута из 1793. године; усвојила је нови Статут 28.8.1949. године. Тим Статутом управљало се ЦО све до 1967. године.
Успешно је штићена њена аутономија и верско-добротворна мисија у духу православља. Да би се Статут усагласио са законима Републике Италије, морао је неколико пута да буде прилагођаван. Тек 1966. године приступило се његовим темељним изменама. Декретом Председника Републике Италије од 16.1.1967. године нови Статут је ступио на снагу. Тим Статутом сачувана је ктиторска аутономија и установа Братства. Братство као установа у Српској православној цркви је временом ишчезло, а ово данашње у Трсту је једино које се својим постојањем и дејствовањем показало као сјајан пример и историјска реткост активног и по Цркву корисног делања мирјана на њиви Господњој. Не може и не треба да се прећути чињеница да је СПЦО, да би сачувала своју историјску улогу, и да би заштитила себе од комунистичког режима у Југославији, Статутом из 1967. приступила Српској православној цркви у слободном свету. Колико је то сметало Брозовом режиму најбоље сведоче два покушаја отмице председника Драгољуба Вурдеље. СПЦО остаје део аутономне Српске православне цркве у слободном свету све до 1989. године, када се одлуком братства, а понајвише заслугом покојног председника Душана Шаина, враћа матици са седиштем у Београду. Бројни су и неоспорни докази о настојању матице тј. Патријаршије и појединих актуелних епископа, да Ктиторски Статут пониште и укину Аутономију овој, и те како важној црквеној општини у расејању.
Аутономни по снази свог Статута, ми чланови СПЦО и братства и данас као и свих ових 260 протеклих година чувамо своју православну веру и ктиторски тестамент који су нам поверили наши племенити преци, одлучни да то чинимо и у будуће, уз спремност и отвореност за сарадњу, у оквиру нашег Статута и важећих закона Републике Италије, са свим институцијама и верским заједницама.
